Reforme su neophodne

Puno je učinjeno prethodnih godina na reforisanju javnih preduzeća. Donešen je Zakon o javnim preduzećima, uvedena je obaveza planiranja, izoštreni su izveštajni kriterijumi, upravljanje je organizovano na novim principima, korporatizaciji upravljanja su otvorena vrata. Dakle, naša javna preduzeća su po svim rešenjima približena modernim javnim preduzećima u EU. Nije malo dostignuća u zakonodavnom i institucionalnom smislu, ali su potrebni praktični koraci unapređenja. Sve se mora meriti prema tome koliko su sama preduzeća efikasniji instrument za ciljeve čije se ispunjenje od njih očekuje.

Put poboljšanja su reforme. Očigledno je da se mora dalje insistirati na reformisanju javnih preduzeća. Slabosti javnih preduzeća koje su već markirane i na čijem otklanjanju se mora raditi, s ciljem unapređenja javnog interesa, mogu se sumirati na sledeći način.

Nadgeldanje nedovoljno

Ministarstvo privrede je adresa na koju se šalju izveštaji javnih preduzeća, odakle stižu odobrenja i povratne informacije. Postoji poseban deo ovog ministarstva koji se specijalno bavi javnim preduzećima i koji je vrlo aktivan u fazi izrade i odobravanja godišnjih planova. Prema nalazu Svetske banke oni svoju aktivnost uglavnom iscrpljuju u fazi pripreme planova, a u velikoj meri odsustvuju u ocenjivanju efekata i naročito u reagovanju na njih. Razlog za ovo je nekapacitirano ministarstvo za poslove kontrole javnih preduzeća. Sa jačim dejstvom ministarstva ostvarili bi se bolji efekti u radu ovih preduzeća.

Korporatizacija na papiru

Korporatizacija javnih preduzeća je kompleksan poduhvat i podrazumeva ne samo ubođenje novih funkcija i gledišta nego kompletan mentalni rearanžman. Javna preduzeća su vrlo daleko od primene korporativnog pristupa. Izuzev zakonskih odredbi i postavljanje novih organa u skladu sa zakonom, od korporatizacije praktički nema ništa. Trebaće mnogo više da se učini na profesionalizaciji kontrola javnih preduzeća i odvajanju kontrolnog aparata od kontrole partije na vlasti. Pored svih insistiranja i svih velikih reči, to odvajanje se ne ostvaruje.

Zastoj u sređivanju imovine u javnoj svojini

Nema pritiska da se ide dalje sa sređivanjem imovine u javnoj svojini – nema akcije. Faktički se stalo tamo gde se pritiscima doteralo. Direkcija za imovinu RS je pasivna, na nivou gradova/opština nisu formirani organi koji bi ofanzivnije krenuli u sređivanje, a javna preduzeća – koja su poslednja u ovom lancu – takođe nemaju akcije. Gubici zbog pasivnosti su značajni, no niko ih ne broji i za to se ne uzbuđuje. Sređivanje imovine u pravnom, ekonomskom, računovodstvenom i opšte upravljačkom smislu je na samom početku. Elementarno je da se sva imovina pravilno kategoriše, da se funkcije u njenom raspolaganju ekonomski zdravo raspodele. Tek kada se sve uvede u knjige sledi razrada upravljanja tom imovinom, za šta treba koncepta, organizacije i kontrole.

Osnivači nekapacitirani za upravljanje javnim preduzećima

Saznanja ukazuju da osnivači – jedinice lokalne samourave nisu pokrenule frontalne akcije koje vode uspostavljanju upravljanja javnim preduzećima koja su osnovale. Tu i tamo ima organa, službi i nešto tradicije neformalnog upravljanja uspostavljenog pre donošenja Zakona. Trebaće prilično da se uspostave organi, sačine programi i planovi upravljanja. Kašnjenje u ovoj aktivnosti koči proces usaglašavanja i uvođenja nove prakse koju zahteva Zakon o javnim preduzećima.

JPP se ne aktivira u poželjnoj meri

Zakon o javno-privatnom partnerstu i koncesijama daje značajne mogućnosti razvijanja projekata sa privatnim sektorom. Stvar je zamisli i preduzimljivosti javnog sektora da pokreće i realizuje projekte za čiju realizaciju nisu dovoljna sredstva kojim raspolaže. Projekti treba da obezbede realizaciju mnogih poduhvata kojima se unapređuje javni interes, a koji su dovoljno atraktivni za privatni kapital. Mali je broj realizovanih projekata, prepreka bržem kretanju u ovom smeru su nedovoljno poznavanje mogućnosti javno-privatnog partnerstva i nedovoljna zainteresovanost.

Organizacija nije profunkcionisala po novom

Zakonom o javnim preduzećima unešene su značajne inovacije organizacije javnih preduzeća. Ta organizacija je forma odnosa koji podupiru realizaciju ciljeva od javnog interesa, ali i značajno menja interne upravljačke relacije. Na novi način se organizuju organi i funkcije. Tako je uveden Nadzorni odbor, odbor za reviziju, interna revizija, status direkatora i izvršnih organa. Sve je to još uvek na nivou postavke i još uvek više u nacrtima nego u funkcionisanju. Potrebni su značajni stumulansi i dodatne mere uticaja na javna preduzeća da bi nova organizacija zaživela.

Finansijsko obaveštavanje sa nizom slabosti.

Vlast čvrsto drži javna preduzeća

Imajuči u vidu realno stanje stvari u oblasti statusa javnih preduzeća, u kojem je dominantna oznaka da su oni instrument vlasti partije koja osvoji vlast, a ne javnog interesa, ne vidi se mehanizam koji bi javnim preduzećima presekao pupčanu vrpcu sa vlašću. Brojna insistiranja od Svetske banke, MMP i EU o potrebi razdvajanja javnih preduzeća od vlasti donela su mnoga zakonska preformulisanja koja vode ka statusu nezavisnosti. Ali, fakatička situacija je drugačija. I dalje su javna preduzeća mesta za zapošljavanja partijskih kadrova, i dalje su ona instrument za zapošljavanje partijskih miljenika i štićenika.

Direktori neizabrani

Zakon o javnim preduzećima je precizirao da se mora izvršiti izbor direktora u skladu s njegovim uslovima. Novi su zahtevi pred direktorima javnih preduzeća, zakon je mnogo zahtevniji prema njima. To znači da moraju da imaju više profesinalnih kvaliteta, da se jačaju zahtevi prema njihovim kompetencijama. Ali i da ima striktno izvdojene funkcije u odnosu na organe upravljanja. Proizvoljnostima onih koji su do sada postavljali direktore javnih preduzećima je došao kraj. To je presuda zakona, a praksa pokazuje ogromno oklevanje da se sprovedu izbori direktora po novim zakonskim odredbama. To jasno kaže da je zakon jedno, a volja uticajnih nešto sasvim drugo. Zakon je donešen mimo volje onih koji su na vlasti.

Računovodstvo bez dovoljno pažnje

Proizvodnja finansijskih izveštaja je u profesinalnom delu uslovljena kvalitetom računovođa i onih koji utiču na sastavljanje i prezentiranje finansijskih informacija. Kvalitetima računovodstvene službe se ne pridaje značaj. U to se vrlo slabo ulaže. Opšte je poznato i u dokumentima onih koji ispituju i ocenjuju stanje  u  računovodstvu javnih preduzeća jasno označeno da je računovodstvo javnih preduzeća bez odgovarajućih kapaciteta. Kadrovi se ne biraju po principu kvaliteta, u uslove za kvalitet se ne ulaže i zato je status računovođa u javnom sektoru vrlo slab. Nije čudo, onda, da se produkuju finansijski izveštaji slabog kvaliteta. I sledstveno tome, da se ne veruje u njihovu pouzdanost.

Revizorski izveštaji bez pažnje

Kakva pažnja prema računovodstvenim izveštajima, takva prema reviziji. Revizori su verifikatori valjanosti finansijskih izveštaja. Bolji revizor je viši zahtev prema finansijsim izveštajima. Javna preduzeća neće jačeg revizora što dokazuju izborom najjeftinijeg. Stavom da se bira najjeftniji revizor podupire se ideja da kvalitet finansijskih izveštaja u opšte nije značajan. Ovu tendenciju je primetila Svetska banka i u svom ROSC izveštaju okarakterisala kao jedan od uzroka nekredibilnih izveštaja javnih preduzeća. Doduše, uz konstataciju da je to samo jedan kamenčić u mozaiku nehaja prema finansijskim izveštajima. Izveštaji Državne revizorske institucije su puni primedbi na kvalitet finansijskih izveštaja javnih preduzeća. Reakcije na modifikovane finansijske izveštaje su nikakve, pa se često dešava da se uprkos modifikovanim izveštajima donose značajne odluke, recimo o raspodeli određene proporcije dobitka osnivaču.

Sve u svemu, reforme javnih preduzeća počinju da zapinju ne oko strukturnih pitanja već oko pitanja sistema. Za dalje unapređenja potrebni  su tananiji pristupi i mnogo više pažnje. U meri u kojoj se ovom bude posvećivala pažnja ubiraće se i plodovi.